U ovom članku analiziramo interesantan slučaj u vezi sa zaštitom podataka o ličnosti iz italijanske sudske prakse, od značaja za tumačenje i primenu preambule i odredaba Opšte uredba EU o zaštiti podataka o ličnosti, od 14. aprila 2016. godine, koja je stupila na snagu 25. maja 2018. godine (General Data Protection Regulation – “GDPR”).

U pitanju je Presuda Vrhovnog kasacionog suda Italije, broj 24797/2024 od 12. jula 2024. godine.

Relevantne odredbe GDPR

Stav 4) preambule GDPR predviđa da bi obrada podataka o ličnosti trebalo da bude osmišljena tako da bude u službi čovečanstva. Pravo na zaštitu podataka o ličnosti nije apsolutno pravo; mora da se posmatra u vezi s funkcijom koju ima u društvu i mora da bude uravnoteženo sa drugim osnovnim pravima, u skladu s načelom proporcionalnosti.

Stav 47) preambule GDPR predviđa da legitimni interesi rukovaoca, uključujući i one interese rukovaoca kojem se podaci o ličnosti mogu otkriti, ili trećeg lica, mogu da predstavljaju pravnu osnovu za obradu, pod uslovom da interesi ili osnovna prava i slobode lica na koje se podaci odnose nisu preovlađujući, uzimajući u obzir razumna očekivanja lica na koja se podaci odnose, zasnovana na njihovom odnosu sa rukovaocem podataka.

Stav 20) preambule GDPR predviđa nadležnost nadzornih organa ne treba da obuhvata obradu podataka o ličnosti kada sudovi postupaju u sudskom svojstvu, kako bi se zaštitila nezavisnost pravosuđa u obavljanju sudskih zadataka, uključujući i donošenje odluka.

Član 17. stav 3. tačka e) GDPR predviđa izuzetak od prava lica na koje se podaci odnose da od rukovaoca zatraži brisanje ličnih podataka koji se odnose na njega, u slučajevima utvrđenim ovim članom, i to u slučaju kada je obrada tih podataka neophodna za uspostavljanje, ostvarivanje ili odbranu pravnih zahteva.

Član 21. stav 1. GDPR, predviđa da lica na koja se podaci odnose imaju pravo da, na osnovu okolnosti koje se odnose na njihovu posebnu situaciju, u bilo kojem trenutku ulože prigovor na obradu ličnih podataka koji se na njih odnose, a koja obrada se temelji na legitimnom interesu. Rukovalac više neće obrađivati lične podatke, osim ako dokaže ubedljive legitimne razloge za obradu koji pretežu nad interesima, pravima i slobodama lica na koje se podac odnosi ili za uspostavljanje, ostvarivanje ili odbranu pravnih zahteva.

Imajući u vidu navedeno, GDPR daje mogućnost da u oceni ravnoteže interesa prava na odbranu i prava lica na zaštitu ličnih podataka, prvo može prevagnuti.

Okolnosti konkretnog slučaja

Tokom sastanka između menadžera kompanije i zaposlenih, koji je za cilj imao rešavanje interne organizacione poteškoće unutar kompanije, jedan od zaposlenih (“Rukovalac”) je sačinio audio snimak razgovora koji je vođen, a čega menadžeri nisu bili svesni.

Nekoliko godina kasnije, drugi zaposleni je iskoristio predmetni snimak, kao dokaz u radnom sporu koji je pokrenut protiv kompanije.

Iz navedenog razloga, menadžeri kao lica na koje se podaci odnose (“Subjekti”) podneli su prigovor italijanskom Povereniku za zaštitu podataka o ličnosti italijanskoj (Garante per la protezione dei dati personali – “Poverenik”) sa zahtevom za brisanje predmetnog snimka.

Odluke nadležnih organa

1. Odluka Poverenika

Poverenik je prigovor odbio, navodeći da se korišćenje audio snimka razgovora ima smatrati zakonitom obradom podataka budući da je njen jedini cilj dokazivanje tvrdnji zaposlenog u radnom sporu.

2. Odluka Suda

Subjekti su odluku Poverenika pobijali pred sudom u Veneciji (Tribunale di Venezia – “Sud”).

Suprotno stavu Poverenika, Sud je prihvatio tvrdnje Subjekata, zaključujući da je obrada bila nezakonita i izrekao kaznu Rukovaocu u iznosu od 5.000 evra, kao i obavezu brisanja podataka.

Sud je svoju odluku obrazložio sledećim:

– Nema mesta primeni člana 2. stava 2. tačke c) GDPR koji predviđa da se GDPR ne primenjuje na obradu ličnih podataka od strane fizičkog lica u okviru čisto ličnih ili kućnih aktivnosti;
– Kada je predmetni snimak napravljen, nije postojala potreba za odbranom;
– Spor u kojem je predmetni snimak korišćen dogodilo se nekoliko godina kasnije.

3. Odluka Vrhovnog suda

Rukovalac je uložio žalbu na odluku Suda pred Vrhovnim kasacionim sudom Italije (Corte di Cassazione – “Vrhovni sud”).

Naime, svoju odluku Vrhovni sud obrazlaže sledećim:

– činjenicom da je tada važeći italijanski propis o zaštiti podataka o ličnosti predviđao da nije bila potrebna saglasnost Subjekata kada je obrada podataka bila nužna za ostvarivanje ili odbranu pravnog zahteva, pod uslovom da se podaci obrađuju isključivo u te svrhe i ne duže nego što je neophodno za ostvarivanje tih ciljeva, i to bez obzira na činjenicu ko je snimak napravio;
– činjenicom da prema nacionalnoj sudskoj praksi, ovo pravilo važi ne samo tokom trajanja spora, već i za sve preliminarnih aktivnosti koje su neophodne za prikupljanje dokaza za pokretanje i vođenje spora;
– praksom suda EU u slučaju C-268/21, Norra Stockholm Bygg, par. 58. gde je zauzet stav da je na sudiji u konkretnom sporu da, kada ovakav dokaz bude predložen u postupku, odluči da li će se ovaj dokaz izvesti i koristiti kao dokaz u postupku, a po prethodno ocenjenoj ravnotežni između prava na zaštitu ličnih podataka i prava na odbranu; kao i
– gorenavedenim odredbama GDPR.

Zaključak

Uzimajući u obzir navedeno, a naročito odredbe članova 17. stav 3. tačka e) i 21. stav 1. GDPR, koje daju mogućnost da u oceni ravnoteže interesa prava na odbranu i prava lica na zaštitu ličnih podataka, prvo može prevagnuti, te odredbe italijanskog Ustava koji garantuje visoku zaštitu prava zaposlenih, Vrhovni sud je ukinuo odluku Suda, ostavljajući na snazi odluku Poverenika da u konkretnom slučaju nije bilo povrede ličnih podataka menadžera iz predmetnog snimka.

Ovaj članak je isključivo informativne prirode i ne predstavlja pravni savet. Ukoliko su Vam potrebne dodatne informacije, budite slobodni da nas kontaktirate.