Prepoznavanje lica je poslednjih godina postalo nešto što se svakodnevno viđa, poput primera sa pametnim telefonima koji nude opciju otključavanja prepoznavanjem lika vlasnika telefona.

Iako ova napredna funkcionalnost može biti opravdana (nekada i vrlo korisna) za ovakve privatne potrebe, sporna je njena primena u javnom prostoru. U tim situacijama može doći do dubokog zadiranja u privatnost ogromnog broja pojedinaca koji, ne samo da nisu imali pravo da se izjasne o tome da li žele da budu snimljeni, već često uopšte ni ne znaju da su snimani.

U ovom smislu, podjednako je sporno snimanje širih javnih površina od strane nadležnih organa i snimanje manjih javnih prostora koje sprovode privatni subjekti radi zaštite svog poslovanja. Ipak, u ovom slučaju ćemo se fokusirati na drugi primer.

Koji je benefit prepoznavanja lica na javnim mestima?

Benefiti prepoznavanja lica u javnim prostorima i površinama se najčešće pominju u kontekstu prevencije i sankcionisanja krivičnih dela. Jedan od popularnijih primera jeste video nadzor supermarketa u kojima su česte krađe, te je neophodan mehanizam reakcije kojim će se potencijalni kradljivci pre svega obeshrabriti od pokušaja krađe, ali i efikasnije pronaći ukoliko do izvršenja krivičnog dela ipak dođe.

Kakav je stav evropskih zemalja po ovom pitanju?

Jedan od poznatijih primera „privatnog“ uvođenja ovog vida tehnologije je slučaj vlasnika supermarketa u Holandiji, koji je 2020. godine pokušao da implementira video nadzor sa prepoznavanjem lica u svojoj prodavnici, baš sa navedenim ciljem sprečavanja krađe.

Ipak, nadležni organ za zaštitu podataka o ličnosti Holandije je zabranio takvo postupanje, što je vodilo usvajanju vodiča o pravnim implikacijama prepoznavanja lica koji je odgovorio na brojna praktična pitanja na ovu temu. U konkretnom slučaju, konstatovano je da bi vlasnik supermarketa morao tražiti pristanak za snimanje svakog pojedinačnog potrošača koji ulazi u prodavnicu, što praktično nije moguće.

Glavna regulatorna prepreka su propisi iz oblasti zaštite podataka o ličnosti sa GDPR-om na čelu, koji značajno ograničavaju ovakvu obradu podataka o ličnosti zahtevom da snimana lica pristanu na snimanje. Pri tome, važno je naglasiti da nije dovoljan implicitni pristanak koji se postiže postavljanjem obaveštenja o snimanju na ulazu u market i pretpostavkom da se potrošač samim ulaskom u prodavnicu saglasio sa snimanjem.

S druge strane, holandski organ je u vodiču naveo već pomenuti primer korišćenja prepoznavanja lica za otključavanje mobilnih telefona kao jedan od izuzetaka koji se svrstava pod „privatne“ potrebe na koje se GDPR ne primenjuje, što čini samu primenu ove funkcionalnosti dozvoljenom.

Koje su pravne implikacije video nadzora sa prepoznavanjem lica?

Glavno pitanje koje se postavlja jeste da li postoji adekvatan pravni osnov i opravdana svrha za obradu podatka o ličnosti – lika pojedinaca na javnim površinama. Među šest osnova koje GDPR predviđa, nijedan se ne čini odgovarajućim, pa se pre svega nameće neminovno pitanje zakonitosti obrade podataka o ličnosti tim putem.

Dodatni problem koji se javlja jeste činjenica da je vrlo teško ograničiti obim podataka koji se prikupljaju snimanjem javnih površina, pa lako može doći do prekomerne obrade i kršenja načela minimizacije podataka. Drugim rečima, evidentno je da se ne može smatrati proporcionalnim snimanje prostora na kome se nalazi velik broj ljudi, a sa svrhom detekcije samo jednog ili nekoliko pojedinaca. Pored toga, postavlja se pitanje i da li je obrada na ovaj način zaista neophodna odnosno da li svrha koja se teži postići opravdava ovako invazivne mere.

Konačno, kod snimanja javnih površina postavlja se i pitanje gde se i koliko dugo čuvaju prikupljeni podaci. Prikupljanje velikog broja podataka o ličnosti građana vodi do potrebe da se obezbedi adekvatno skladištenje i bezbednost takvih podataka, kao i da se odrede vremenska ograničenja u odnosu na njihovo čuvanje. Kada govorimo o snimanju javnih površina od strane privatnih entiteta, činjenica je da se u ulozi rukovaoca podacima mogu javiti subjekti koji nemaju dovoljne resurse, iskustvo i znanje da bi preduzeli adekvatne mere zaštite u odnosu na prikupljene podatke.

Domaća regulativa u pogledu prepoznavanja lica 

U Srbiji regulative na ovu konkretnu temu još uvek nema.

Kada je reč o tehnologijama za prepoznavanje, u našoj zemlji se više raspravlja o korišćenju takvih funkcionalnosti od strane javnih subjekata, odnosno nadležnih organa. Inicijalno je ova tema došla u centar pažnje kada je 2019. godine od strane Ministarstva unutrašnjih poslova („MUP“) predloženo uvođenje biometrijskog nadzora na ulicama sa ciljem prepoznavanja registarskih tablica, što je rezultovalo uvođenjem sistema „Oko sokolovo“ koji ne identifikuje vozača, te je manje invazivan po privatnost pojedinaca.

Međutim, razmatra se i mogućnost uvođenja funkcionalnosti prepoznavanja lika, u vezi sa kojim je Poverenik za zaštitu podataka o ličnosti i informacije od javnog značaja („Poverenik“) upozorio da treba biti vrlo pažljiv i obezbediti da se likovi drugih lica vidljivih na snimku učine neprepoznatljivim nakon što se identifikuje pojedinac čije prepoznavanje je potrebno. Time bi se, po mišljenju Poverenika, postigao balans između privatnosti s jedne, i bezbednosti građana, sa druge strane.

Pitanje video nadzora sa prepoznavanjem lica na javnim površinama evidentno dovodi moderne tehnologije u direktan sukob sa zaštitom privatnosti. Imajući u vidu brojne pravne implikacije za koje još nije pronađeno rešenje, biće interesantno pratiti dalja razmatranja i diskusije prilikom definisanja adekvatnog pravnog okvira na međunarodnom nivou.

Ovaj članak je isključivo informativne prirode i ne predstavlja pravni savet. Ukoliko su Vam potrebne dodatne informacije, budite slobodni da nas kontaktirate.