Ugovor o radu nije samo institut radnog prava. Na njega se primenjuju i opšta pravila obligacionog prava, što potvrđuje i nedavna presuda Vrhovnog suda u presudi posl. br. Rev2 3365/22 od 25.10.2023. godine.

Sud je, naime, u navedenoj presudi zauzeo stav da je ugovor o radu koji ne sadrži obavezne elemente propisane odredbom člana 33. Zakona o radu („ZOR“) – ništav.

Okolnosti slučaja

U konkretnom sudskom postupku, osporeni ugovor o radu nije sadržao novčani iznos zarade, niti je kod poslodavca postojao opšti akt koji uređuje elemente za obračun zarade.

U vezi sa tim, ZOR propisuje obavezne elemente ugovora o radu koji prilikom zasnivanja radnog odnosa moraju biti definisani ugovorom o radu. Među njima se nalazi i novčani iznos osnovne zarade na dan zaključenja ugovora, odnosno elementi za njeno utvrđivanje. Izuzetno, ovi elementi ne moraju biti sadržani u ugovoru ako su utvrđeni zakonom, kolektivnim ugovorom, pravilnikom o radu ili drugim aktom poslodavca u skladu sa zakonom. Ipak, i u tom slučaju ZOR propisuje da u ugovoru mora da se naznači akt kojim su ta prava utvrđena u momentu zaključenja ugovora o radu.

Sa druge stane, odredba člana 103. stav 1. Zakon o obligacionim odnosima („ZOO“) propisuje da je ugovor, koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje ništa drugo.

Imajući u vidu zakonske odredbe, ugovor o radu povodom kojeg je vođen predmetni spor protivan je prinudnom propisu, i to imperativnim normama ZOR-a u pogledu sadržine ugovora o radu, iz člana 33, pa je isti primenom ZOO ništav.

Stav je suda, u konkretnom slučaju, da se u pogledu ocene punovažnosti ugovora o radu imaju primeniti odredbe ZOO, koje primenom ZOR-a, kao lex specialis-a, nisu isključene.

Najzad, stav suda je da, iako je u konkretnom slučaju tužilac tužbom tražio da se utvrdi nezakonitost ugovora odnosno njegov poništaj, sud nije vezan pravnim osnovom u tužbi već činjenicama koje obrazuju stvarni i pravni identitet tužbe, pa se daljim tumačenjem tužbenog zahteva, koji, kako sud navodi, ne može biti na štetu tužiocu, ima smatrati da je postavljen zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora, za šta tužilac ima pravni interes.

U prilog stavu suda da se u konkretnom slučaju tužbeni zahtev, bez obzira na način kako ga je tužilac opredelio, ima tumačiti kao zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora, govori i činjenica da na ništavost sud pazi po službenoj dužnostii i da se na nju može pozivati svako zainteresovano lice (član 109. ZOO), te da se pravo na isticanje ništavosti ne gasi (član 110. ZOO).

Koje su posledice ništavosti ugovora o radu?

U skladu sa ZOO, ništav ugovor ne proizvodi pravna dejstva od trenutka zaključenja, što kada je u pitanju ugovor o radu može imati posledice, ne samo u pogledu naknade pretrpljene štete na strani zaposlenog, već potencijalno i u pogledu prirode radnog odnosa (na primer, ukoliko je utvrđena ništavost ugovora o radu na određeno vreme, a zaposleni je efektivno obavljao rad, dodatni tužbeni zahtev bi mogao da bude da se utvrdi da je zaposleni u radnom odnosu kod poslodavca na neodređeno vreme, shodno odredbi člana 32. stav 2. ZOR).

Kada je u pitanju naknada štete, ZOO propisuje:

• da sud može odbiti, u celini ili delimično, zahtev nesavesne strane za vraćanje onog što je drugoj strani dala a može i odlučiti da druga strana ono što je primila po osnovu zabranjenog ugovora preda opštini na čijoj teritoriji ona ima sedište, odnosno prebivalište, ili boravište. Prilikom odlučivanja sud će voditi računa o savesnosti jedne, odnosno obeju strana, o značaju ugroženog dobra ili interesa, kao i o moralnim shvatanjima (član 104);
• da je ugovarač koji je kriv za zaključenje ništavog ugovora odgovoran svome saugovaraču za štetu koju trpi zbog ništavosti ugovora, ako ovaj nije znao ili prema okolnostima nije morao znati za postojanje uzroka ništavosti (član 108);
• da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154);
• da krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom (član 158)
• da ako zaposleni pretrpi štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom (član 164).

Dakle, utvrđenje ništavosti ugovora o radu ne bi oslobodilo poslodavca obaveze da zaposlenom isplati zaradu za obavljeni rad, kao i druga pripadajuća primanja iz radnog odnosa, pri čemu bi se visina ovog potraživanja, tj. pretrpljene štete, utvrđivala putem veštačenja u sudskom potupku.

Važno je pomenuti i da se u sudskoj praksi zaposleni, kao ugovarač u radnopravnom odnosu, uvek smatra slabijom stranom, za razliku od poslodavca koji sačinjava ugovor o radu, te da prilikom njegovog zaključivanja zaposleni praktično nema mogućnost da pregovara o njegovoj sadržini, pa u svojoj suštini ugovor o radu praktično predstavlja ugovor po pristupu.

Ovaj članak je isključivo informativne prirode i ne predstavlja pravni savet. Ukoliko su Vam potrebne dodatne informacije, budite slobodni da nas kontaktirate.