Na osnovu izmenjenog Pravilnika o tarifnom sistemu u javnom linijskom prevozu putnika na teritoriji grada Beograda, od 1. januara 2025. godine linijski prevoz u integrisanom tarifnom sistemu na teritoriji grada Beograda je besplatan za sve korisnike usluge.

Navedeno je dovelo do dilema i otvorilo brojna pitanja poslodavaca koji posluju u Beogradu u pogledu obaveze naknade troškova zaposlenima za dolazak i odlazak sa rada, a pre svega:

• da li su poslodavci i dalje u obavezi da zaposlenima koji žive u Beogradu i na posao dolaze javnim prevozom (koji je sada besplatan) naknađuju troškovi prevoza?
• da li u ovakvim uslovima postoji obaveza poslodavca da isplaćuje troškove prevoza zaposlenima koji na posao dolaze na drugi način (taksi, sopstveno vozilo i slično) jer sada svi imaju dostupan besplatan javni prevoz?

Ovde je važno imati u vidu sledeće okolnosti:

• Obaveza naknade troškova prevoza nije ukinuta jer relevantna odredba Zakona o radu nije izmenjena niti stavljena van snage.
• Pravo na naknadu troškova prevoza nikada nije u svojim efektima značilo da su zaposleni dužni da koriste javni prevoz. Referenca na cenu karte u javnom saobraćaju u odredbi Zakona o radu koja uređuje ovo pravo, uvek je samo utvrđivala najmanju meru obaveze poslodavca u pogledu naknade troškova.
• Zaposleni koji su koristili alternativna sredstva za dolazak na rad i odlazak sa rada (sopstveni automobil, taksi, i slično), nesporno i dalje imaju troškove prevoza, za koje im Zakon o radu priznaje pravo na naknadu. Ono što se promenilo jeste da se obim ovog prava više ne može utvrditi na način koji je predviđen Zakonom o radu.
• Zaposleni koji su koristili javni prevoz za dolazak na rad i odlazak sa rada, više neće imati troškove po tom osnovu, ali u sudskoj praksi je i ranije bilo stavova da zaposleni imaju pravo na naknadu ovih troškova čak i kada ti troškovi faktički ne postoje.

Zakonske odredbe

Shodno odredbama člana 118. stav 1. tačka 1) Zakona o radu, zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, i to za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Kao što je napred pomenuto, ova odredba je i dalje na snazi u neizmenjenoj sadržini.

U skladu sa navedenim, poslodavac i dalje ima obavezu naknade troškova, koje može biti oslobođen samo u situaciji kada je zaposlenima obezbedio sopstveni prevoz. Sopstveni prevoz podrazumeva prevoz sopstvenim vozilima, angažovanje drugog lica u ove svrhe – prevoznika, i slično.

To dalje znači da, ukoliko poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz za dolazak i odlazak zaposlenih sa rada, svi zaposleni imaju pravo na naknadu troškova prevoza.

U pogledu visine troškova prevoza, Zakon o radu propisuje njihov minimum, a koji je opredeljen na iznos cene prevozne karte u javnom saobraćaju.

Polazeći od odredbe člana 8. stav 2. Zakona o radu, kojom je propisano da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih zakonom, poslodavac može zaposlenima nadoknaditi troškove prevoza i u većem iznosu od zakonom garantovanog.

U tom smislu, ukoliko poslodavac ima nameru da zaposlenima nadoknadi troškove prevoza u visini stvarnih troškova (cene goriva u slučaju korišćenja sopstvenog automobila ili u visini cene usluge taksi prevoza u slučaju korišćenja taksi prevoza ili slično), potrebno je da to pitanje bliže uredi opštim aktom ili ugovorom o radu.

Sudska praksa i praksa nadležnog ministarstva

Sudska praksa je tokom prethodnih godina bila prilično nedosledna kada je u pitanju sâmo pravo na naknadu troškova prevoza.

Tako nailazimo na stavove da zaposleni ima pravo na naknadu ovih troškova, bez obzira da li su oni zaista nastali:

• Nisu u saglasnosti sa zakonom odredbe opšteg akta kojim poslodavac uređuje uslove za ostvarivanje naknade troškova prevoza zaposlenih, tako što pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada vezuje za udaljenost mesta stanovanja do mesta rada (Odluka Ustavnog suda br. 154/2011 od 03.07.2014. godine);
• Radi se o pravu koje je ustanovio zakon što znači, a po odredbi člana 8. stav 1. tog zakona, opštim aktom kod poslodavca ili ugovorom o radu to pravo se ne može oduzeti niti umanjiti. Osim toga, sâm zakon je dao i uslove i kriterijume za ostvarivanje prava, pa i ako poslodavac to svojim aktom bliže ne uredi, zakon se može neposredno primeniti (Pravni stav Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, Spp 21/2015 od 5.4.2016. godine);
• Kako je smisao naknade troškova prevoza da se obezbedi prisustvo zaposlenog na radu, pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada nije uslovljeno dokazivanjem da su navedeni troškovi nastali (Presuda Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž1 100/2016 od 20.4.2016. godine).
• Pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada prema citiranim propisima nije uslovljeno ni postojanjem organizovanog javnog prevoza, ni udaljenošću od mesta zaposlenja, već jedino postojanjem stvarnih troškova za dolazak i odlazak sa rada. Stvarni troškovi određuju se prema broju efektivnih radnih dana i cene pojedinačne karte u javnom prevozu. Činjenica da zaposleni stanuje na oko 500 metara od mesta zaposlenja ne znači da je to rastojanje dužan da pređe pešice. Navedeno rastojanje se ne može nužno smatrati malim rastojanjem jer su blizina, odnosno daljina, relativni pojmovi koji zavise od psiho-fizičkih sposobnosti svakog pojedinca ponaosob, a citiranim relevantnim propisima nije predviđena obaveza da se prilikom obračuna stvarnih troškova za dolazak i odlazak sa rada uzmu u obzir i psiho-fizičke sposobnosti zaposlenog o čijem se pravu odlučuje (Presuda Vrhovnog kasacionog suda, Rev2 86/2021 od 30.6.2021. godine);
• Pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, pripada svim zaposlenima kod tužene, bez obzira na činjenicu da li zaposleni koriste javni ili sopstveni prevoz, odnosno na posao dolaze pešice, niti je isplata troškova prevoza uslovljena rastojanjem od mesta prebivališta zaposlenih do mesta rada. Troškovi se određuju prema broju efektivnih radnih dana i cene pojedinačne prevozne karte u javnom prevozu. Opredeljenje zakonodavca da se visina naknade troškova prevoza prizna zaposlenima u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju istovremeno ne znači da je korišćenje sredstava javnog prevoza zakonom propisan uslov za ostvarivanje prava zaposlenog na troškove prevoza i da je zakonom to pravo uskraćeno zaposlenima koji prevoz do radnog mesta obezbeđuju na drugi način (svojim vozilom, taksi vozilo i slično) (Presuda Vrhovnog kasacionog suda, Rev2 784/2021 od 12.4.2023. godine).

Takođe, nailazimo na stavove da zaposlenom ova naknada ne pripada ako troškovi nisu zaista i nastali:

• Bez obzira da li je poslodavac svojim opštim aktom regulisao pravo zaposlenog na troškove prevoza, on na njih ima pravo. Naravno da se mora sprečiti zloupotreba ovog prava koja može da nastane ako naknadu troškova traži zaposleni koji te troškove i nema (stanuje u blizini mesta rada i na posao dolazi pešice, koristi službeni automobil i slično). Ako poslodavac nije utvrdio opštim aktom uslove i kriterijume za prevoz zaposlenih od mesta stanovanja do posla, pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa posla imaju svi zaposleni, osim ako bi po razumnoj oceni takav zahtev bio očigledno neosnovan (Pravni stav Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, Spp 21/2015 od 5.4.2016. godine);
• Zaposlenom koji odsustvuje sa rada tokom korišćenja godišnjeg odmora, plaćenog ili neplaćenog odsustva ili je privremeno sprečen za rad, ne pripada pravo na naknadu troškova prevoza, jer za te dane takvi troškovi za njega nisu ni nastali (Mišljenje Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, broj 011-00-00284/2017-02 od 11.5.2017 godine);
• Odluka o osnovanosti tužbenog zahteva zavisi od činjenica svakog konkretnog slučaja jer se mora sprečiti zloupotreba ovog prava koja može da nastane ako naknadu troškova traži zaposleni koji te troškove i nema, kakva je situacija u konkretnom slučaju, gde je zaposlenoj potrebno više vremena za pešačenje do autobuskih stajališta nego pešice do posla. Kod takvog stanja stvari, pravilan je zaključak razdaljina od mesta stanovanja tužilje do mesta rada prema razumnoj oceni ne opravdava udovoljenje zahtevu za naknadu ovih troškova, bez obzira što Zakon o radu ne uslovljava pravo na troškove dolaska i odlaska sa rada udaljenošću mesta stanovanja od mesta rada (Presuda Vrhovnog kasacionog suda, Rev2 3069/2020 od 10.2.2021. godine).

Poreski aspekt

Shodno odredbi člana 18. Zakona o porezu na dohodak građana ne plaća se porez na zaradu, na primanja zaposlenog od poslodavca po osnovu naknade dokumentovanih troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada – do visine cene mesečne prevozne karte u javnom saobraćaju, odnosno do visine stvarnih troškova prevoza, a najviše do 5.398 dinara mesečno (neoporezivi iznos važeći u vreme pisanja članka).

Ovo znači da se troškovi prevoza koji nisu dokumentovani (čak i ako ne prelaze oporezivi iznos), kao i oni koji jesu dokumentovani ali prelaze neoporezivi iznos, oporezuju kao zarada.

Stoga, zaposlenom u smislu ovog zakona nije zagarantovano pravo na naknadu troškova prevoza u visini neoporezivog iznosa, već je to iznos na koji se po Zakonu o porezu na dohodak građana ne plaća porez.

Zaposleni na osnovu pomenutih odredaba Zakona o radu, opšteg akta i ugovora o radu ostvaruje pravo na iznos naknade troškova prevoza koji može biti i niži, ali i viši od neoporezivog iznosa.

Zaključak

Institut naknade troškova, po svojoj pravnoj prirodi, predstavlja naknadu stvarne štete, koja se shodno Zakonu o obligacionim odnosima može razumeti kao umanjenje nečije imovine usled plaćanja određenog troška.

U tom smislu, može se problematizovati sâmo pravo na naknadu troškova u situaciji kada nikakvo umanjenje imovine nije nastalo, tj. troškova nema. Smatramo da je sporno uopšte takvo primanje tretirati kao naknadu troškova jer ono to suštinski nije, a što dalje otvara pitanje i poreskog tretmana.

Međutim, kao što je napred istaknuto u odeljku o sudskoj praksi, ovo pitanje nije novo, ali jeste aktualizovano ukidanjem obaveze plaćanja javnog prevoza.

Sa tim u vezi, imajući u vidu sudsku praksu i odredbe Zakona o radu, obaveza naknade troškova i dalje postoji.

Ukoliko poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz, zaposleni imaju pravo na naknadu troškova prevoza, čija se visina utvrđuje opštim aktom odnosno ugovorom o radu.

Minimalni iznos naknade koji je propisan zakonom više nije primenjiv i to je jedina izvesna novina koju je donela promena u pogledu ukidanja plaćanja javnog prevoza.

U odsustvu primenjivog zakonskog minimuma, kao i zvaničnih mišljenja nadležnog ministarstva, poslodavci bi trebalo da pitanje obima ovog prava, odnosno visine naknade urede svojim opštim aktima (ako to nisu uradili do sada). Kao jedno od mogućih rešenja jeste da se održi dosadašnji nivo ovog prava.

Poslodavac ne sme svojim aktom da umanjuje prava zaposlenih koja su garantovana zakonom – Zakon o radu svim zaposlenima garantuje pravo na naknadnu troškova, te poslodavac ovo pravo ne bi mogao da na zakonit način ograniči i ukine zaposlenima koji koriste javni prevoz. Dodatno, poslodavac nije ovlašćen da utvrđuje način prevoza koji zaposleni koriste (svako anketiranje sa tim u vezi bi dalje otvorilo i pitanje zakonite obrade podataka o ličnosti), a naročito imajući u vidu mogućnost da zaposleni koriste, odnosno kombinuju različita sredstva prevoza u različitim periodima.

Može se očekivati da će nadležno ministarstvo uskoro izdati zvanično mišljenje o primeni odredbe člana 118. stav 1. tačka 1) Zakona o radu u novim okolnostima besplatnog javnog prevoza u Beogradu, a koje može odstupiti od ovde iznetog mišljenja.

Ono što svakako ostaje da se vidi jeste da li će obaveza dokumentovanja troškova prevoza opstati u poreskom propisu ukoliko je pravo na naknadu troškova priznato i u situaciji potpunog odsustva troška po tom osnovu jer zaposleni zaista koristi javni prevoz. Drugim rečima, da li će izjava zaposlenog da koristi javni prevoz zadovoljiti zakonski uslov da naknada troškova, odnosno isplata koju poslodavac vrši po tom osnovu bude dokumentovana, a kako bi poslodavac mogao da se koristi benefitom neoporezivog iznosa?

Ovaj članak je isključivo informativne prirode i ne predstavlja pravni savet. Ukoliko su Vam potrebne dodatne informacije, budite slobodni da nas kontaktirate.