Nedavno je Vrhovni sud Republike Srbije u presudi broj Rev2 3092/21 od 22.06.2023. godine, zauzeo stav da za postojanje prekovremenog rada nije neophodno da postoji pisani zahtev ili odluka poslodavca o uvođenju prekovremenog rada, tako da duže ostajanje na poslu radi završavanja poslova koji su zbog svoje prirode morali biti urađeni u istom danu, ima karakter prekovremenog rada.

U nastavku analiziramo obrazloženje presude.

Okolnosti slučaja

• Tužilja je obavljala poslove šefa ekspoziture banke, u radnom vremenu od 9 do 17 časova, od ponedeljka do petka.
• Posao u ekspozituri tužene banke je bio organizovan tako da se sa strankama radilo tokom navedenog radnog vremena, a posle 17 časova obavljani su poslovi koji po prirodi stvari nisu mogli biti obavljeni u toku radnog vremena (brojanje, sređivanje novca i naloga, štampanje dnevnika i knjigovostvenog stanja blagajne, poređenje stvarnog i računovodstvenog stanja u blagajni, pregled svakog naloga ponaosob, prebrojavanje novca, potpis dnevnika stanja, punjenje bankomata i slično).
• Evidenciju prisutnosti na radu tužena banka je vodila samo prema osmočasovnom radnom vremenu, dok je tužilja vodila evidenciju i o radu obavljenom nakon 17 časova.

Odluke sudova

Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilje uz obrazloženje da taj rad nije vršen na izričit, pisani zahtev tužene, te se iz tih razloga ne smatra prekovremenim radom.

Drugostepeni sud je ukinuo prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev, uz obrazloženje da je tužilja u spornom periodu radila duže od punog radnog vremena, te da je nakon isteka radnog vremena radila na konkretnim poslovima, koji su se morali obaviti nakon isteka radnog vremena.

Drugostepenu odluku potvrdio je Vrhovni sud odlučujući o reviziji, kao vanrednom pravnom sredstvu, uz sledeće obrazloženje.

Naime, Zakonom o radu („ZoR“) propisano je sledeće:

• puno radno vreme iznosi 40 časova nedeljno, ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 51. stav 1);
• na zahtev poslodavca, zaposleni je dužan da radi duže od punog radnog vremena u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla i o drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran (prekovremeni rad), a koji ne može da traje duže od 8 časova nedeljno, niti duže od 4 časa dnevno (član 53);
• poslodavac može da izvrši preraspodelu radnog vremena kada to zahteva priroda delatnosti, organizacija rada, bolje korišćenje sredstava rada, racionalnije korišćenje radnog vremena i izvršenje određenog posla u utvrđenim rokovima (član 57 stav 1);
• preraspodela radnog vremena vrši se tako da ukupno radno vreme zaposlenog u periodu od šest meseci u toku kalendarske godine u proseku ne bude duže od punog radnog vremena i da u slučaju preraspodele radnog vremena, radno vreme ne može da traje duže od 60 časova nedeljno (član 57 stav 2 i 5);
• zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktima i ugovorom o radu za prekovremeni rad najmanje 26% od osnovice (član 108. stav 1. tačka 3).

Vrhovni sud navodi da bi za prekovremeni rad postojala obaveza poslodavca da zaposlenom isplati uvećanu zaradu potrebno je da je zaposleni ostajao da radi prekovremeno na zahtev poslodavca, kao i da je duže ostajanje na poslu redovan način rada kod poslodavca u određenom periodu.

Ovaj sud dalje zaključuje da za postojanje prekovremenog rada nije neophodno, da postoji pisani zahtev ili odluka poslodavca o uvođenju prekovremenog rada, pošto duže ostajanje na poslu i bez pisanog naloga poslodavca (uz podrazumevanje poslodavca da se mora biti dnevno ažuran, pa makar se to moglo postizati samo radom nakon radnog vremena) može imati, kao što i jeste imalo u konkretnom slučaju, karakter prekovremenog rada.

To se posebno ceni prema prirodi delatnosti i organizaciji rada kod poslodavaca, kao i specifičnosti posla koji obavljaju zaposleni, a poslovi koje je obavljala tužilja kao šef ekspoziture su po prirodi stvari takvi da se ne obavljaju tokom redovnog radnog vremena, već po njegovom završetku, jer oni predstavljaju svojevrsno saldiranje svega što je u tom danu urađeno.

Osim toga, u ovom postupka tužena banka nije dokazala ni da je u utuženom periodu vršila preraspodelu radnog vremena.

Zaključak

Vrhovni sud zaključuje da je organizacija poslovne delatnosti poslodavca na način da se podrazumeva (očekuje) dnevna ažurnost određenih poslova koji se mogu obaviti samo po isteku radnog vremena, bez preraspodele radnog vremena ili pisanog naloga za prekovremeni rad, uz stav da se zaposlenima u takvim okolnostima ne duguje uvećana zarada za prekovremeni rad, u suprotnosti sa načelima ravnopravnosti strana u obligacionom odnosu (a koji se na osnovu člana 23 i člana 25 stav 3 Zakona o obligacionim odnosima primenjuju i na materiju radnog prava) i to: savesnosti i poštenja, zabrane zloupotrebe prava i povećane pažnje (pažnja dobrog stručnjaka), u skladu sa kojima je poslodavac dužan da postupa u izvršavanju obaveze iz svoje profesionalne delatnosti.

Stoga se odsustvo pisanog naloga za prekovremeni rad u situaciji kada se od zaposlenih očekuje da dnevno obave sve poslove koji po logici stvari mogu da se obave tek nakon okončanja radnog vremena, ne može koristiti na štetu zaposlenog.

Sa druge strane, pravo zaposlenog na zaradu za obavljeni rad, pa makar to bio i rad koji se obavlja po isteku radnog vremena, ne sme biti sporno, ali se ovde opravdano može problematizovati pitanje visine takvog primanja. Drugim rečima, da li zaposleni u toj situaciji ima pravo na 100% iznosa zarade za sate rada nakon isteka radnog vremena, ili ima pravo i na uvećanu zaradu po osnovu prekovremenog rada u ukupnoj visini od 126%? Ovo naročito ako se uzme u obzir da u opisanim okolnostima nisu ispunjene zakonom propisane pretpostavke za postojanje prekovremenog rada (iznenadnost, neplaniranost, hitnost).

S obzirom na to da je režim prekovremenog rada izuzetak u odnosu na puno radno vreme, odredbe ZoR o prekovremenom radu bi trebalo usko tumačiti. Drugim rečima, ovaj poseban režim bi trebalo primenjivati samo onda kada su ispunjene sve propisane pretpostavke, tako da ukupan broj radnih sati u jednom danu ne konstutiše režim prekovremenog rada sam po sebi, odnosno ukoliko ne postoje i posebne kvalifikatorne okolnosti.

Sa stanovišta prakse je posebno sporno što je nadležno Ministarstvo ranije zauzelo stav da u analiziranim okolnostima zaposleni ima pravo na zaradu za sate rade duže od redovnog radnog vremena, ali ne i na uvećanje po osnovu prekovremenog rada.

Konkretno, kada je raspored radnog vremena utvrđen za obavljanje poslova koji su unapred planirani i nisu nastali kao posledica više sile ili iznenadnog povećanja obima, već je u pitanju redovan posao, sati koji se na mesečnom nivou pojavljuju kao rad duži od punog radnog vremena, ne predstavljaju prekovremeni rad (Mišljenje Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike broj 011-00-00346/2013-02 od 06.12.2013. godine).

Ostaje da se vidi da li će u narednom periodu biti promene u stavovima sudske prakse po ovom pitanju.

Ovaj članak je isključivo informativne prirode i ne predstavlja pravni savet. Ukoliko su Vam potrebne dodatne informacije, budite slobodni da nas kontaktirate.